21. септембар – Светски дан борбе против Алцхајмеровe болести

Алцхајмерова деменција (болест) дефинисана је као клиничко-патолошки ентитет који почиње поремећајима пажње, а праћен је развојем прогресивне деменције у следећих неколико година.

Епидемиологија:

Алцхајмерова болест (АБ) је најчешћи тип деменције (60-80% свих дијагностикованих деменција). Пре 65. године живота њена преваленција је <1%, али око 65. године достиже приближно 5%. Њена учесталост се после 60. године живота удвостручава сваких 5 година, тако да је присутна код око 40% особа старијих од 85 година. Очито, старост је главни фактор ризика за АБ. Поред старости, у АБ су изузетно значајни и генетички утицаји. Особа која има сродника првог степена оболелог од АБ И сама ће бити у 4 пута већем ризику од својих вршњака да оболи од ове болести.

Патологија и патофизиологија Алцхајмерове болести:

Мозак болесника са АБ је упадљиво атрофичан. У микроскопском налазу доминира губитак неурона, посебно у фронталном, паријеталном и темпоралном режњу, али постоји мишљење да је критична патолошка промена, посебно на почетку болести, губитак синапси. Два кључна неуропатолошка налаза у АБ су (а) амилоидни (неуритички, сенилни) плакови и (б) неурофибриларна клубад.

Клиничка слика Алцхајмерове болести:

Болест почиње неприметно И потом напредује до неизбежне смрти у просеку након 8-10 година. Клиничке поремећаје ћемо поделити у три основне групе: (1) когнитивни, (2) психијатријски и (3) поремећаји личности, мада се током болести они преплићу.

(1) Прве жалбе болесника се по правилу односе на поремећај памћења, посебно на скорашње догађаје, док је сећање на старије догађаје или доживљаје очувано, мада са напредовањем АБ и оно бива оштећено. Болесник заборавља договоре, а сам се жали да не може да се сети имена. Вербална комуникација и флуентност говора су рано смањене, болесник има тешкоће у проналажењу речи, а временом говор постаје афазичан и мутистичан. Оштећење видно-просторне оријентације огледа се у затурању предмета или још драстичније- у несналажењу у простору у коме се креће деценијама. Постепено, когнитивни проблеми почињу да нарушавају организацију свакодневних животних и радних активности (нпр. управљање моторним возилом, заборављење да се електрични уређаји у кући искључе…). У средњем стадијуму АБ развијају се кортикални поремећаји: апраксија (тешкоће са облачењем, узимање оброка, употреба апарата или алата), афазија и агнозија (непрепознавање блиских особа). Како АБ напредује, испољиће се поремећаји апстрактног мишљења, отежано или онемогућено решавање проблема и доношење одлука, тако да релативно брзо болеснику постаје потребно свакодневно надгледање и помоћ у обављању елементарних свакодневних животних активности.

(2) Депресија са несаницом, апатија и анксиозност могу рано да се испоље и нису у корелацији са тежином когнитивног осиромашења. Од суманутих идеја и халуцинација обично пати сваки пети болесник. Поједини болесници испољавају феномен "странца у кући", уз чврсто уверење да неке непознате особе живе и крећу се у њиховом стану. Повремено ликове са телевизијских екрана доживљавају као стварне и расправљају се са њима.

(3) Поремећаји понашања оболелих од АБ су описивани као гротескно, појачано испољавање неких преморбидних особина (тврдичлук, агресивност, сакупљање непотребних предмета). Болесници често поремете дневно-ноћни ритам спавања, имају потребу да лутају, могу да буду апатични или, пак,дезинхибисани, са агитацијом као најтежим стањем које се, нажалост, јавља код 70% болесника у каснијим фазама болести. Они тада испољавају снажан психомоторни немир, тумарају без предаха, вербално и/или физички нападају особе у околини и др.

Алцхајмерова болест је клиничка дијагноза! Не постоји ниједан појединачни симптом или знак у клиничкој слици који је специфичан за АБ, већ се мора анализирати целина анамнестичких и клиничких података. Такође, не постоји ниједан лабораторијски, неурофизиолошки или радиолошки тест или метод којим се дијагноза АБ може са сигурношћу поставити!

Терапија Алцхајмерове болести:

Терапију АБ можемо поделити у две основне групе:

(А) Неуропротективну терапију, са коришћењем првенствено антиоксидативних лекова.

*α-токоферол (витамин Е) и селегилин (инхибитор МАО-Б) изгледа да одлажу развој каснијих фаза АБ, вероватно својим антиоксидативним деловањем.

(Б) Симптоматску терапију, којом покушавамо да контролисемо когнитивне, али и психијатријске сметње и поремећаје понашања.

Текст на основу извора уредио др Лука Мађарац, Општа болница Панчево, одељење за пријем и збрињавање ургентних стања

Извор: Неурологија за студенте медицине, Катедра за неурологију Медицинског факултета Универзитета у Београду.