АГОРАФОБИЈА (СТРАХ ОД ЉУДИ)

Агорафобија је првобитно означавала страх од отвореног простора, док се данас под тим појмом подразумева скуп страхова у вези са јавним местима, отвореним простором и великим бројем људи, са страхом да на таквом месту након изненадног онеспособљења не би били у стању побећи или потражити помоћ. Агорафобија чини 60% свих фобија откривених клиничким прегледима. Чешћа је код жена, а започиње у адолесценцији или раној одраслој доби.

Узрок настанка
Према психоанализи иза овог неразумљивог, бесмисленог страха крије се заправо неуротски страх од сопствених несвесних инфатилних сексуалних импулса пре свега од егзибиционизма. Особа која пати од агорофобије враћа се у инфатилно стање када је имала заштиту свемоћних родитеља. Примарна корист од ове неурозе долази од прикривеног задовољења егзибиционистичких и промискуитетних жеља, а секундарна корист представља избегавање неподношљиве усамљености и задобијања пажње, сажаљења и бриге других људи.
Страх од отвореног простора, од јавних места, до гужви из којих се може веома тешко или немогуће извући је страх од околности којима личност не успева да овлада. Напади панике последица су чињенице да није „господар ситуације“.

Клиничка слика
Агорофобичар се панично плаши да сам изађе на улицу или да пређе преко широког, отвореног простора, а ако се то деси код њега се јавља интезиван, излуђујући страх у виду напада и снажно осећање да ће се изгубити свест. Зато он нигде не иде без пратиоца уз кога се осећа заштићеним и сигурним. Зато се затвара у свој дом као простор којим верује да господари. Када крене у спољашњи свет, стара се да буде у пратњи људи којима је у стању да на овај или онај начин управља. У таквим приликама се често и додатно обезбеђује носећи неки предмет у коме види симбол властите моћи и средство одбране.
Типичне фобичне ситуације могу да укључе: вожњу, куповину, места са гужвом, стајање у редовима, сусрете и социјална догађања, као и остајање самим у неким просторијама.
Агорафобија има тенденцију развоја од унутрашње анксиозности, до страха од одласка било где, или било каквог рада на местима где су се непријатни догађаји дешавали раније. Ова дешавања увећавају број неугодних искустава, места на којима су се догодила, тако да особе које пате од агорафобије, након неког времена, уопште не излазе из куће.

Неке особе труде се да функционишу нормално, сакривајући неугодни осећај од околине, што ипак отежава њихов нормални живот. Особе које имају агорафобију приликом боравка на местима која провоцирају нападе панике осећају нелагоду, немир, слабост, осећај као да су болесни од неке органске болести при чему имају манифестације попут лупања срца, вртоглавице, слабости, презнојавања, осећај долазећег инфаркта, можданог удара и слично.

Човек кога мучи агорафобија доживљава спољни свет као претећи и непријатељски. Осећа да тим светом мора да загосподари из одбрамбених разлога, како не би био нападнут, повређен или уништен. И истовремено осећа да није у стању да то учини. Свет му се чини надмоћним, несавладивим.
Када му на јавним местима позли, то је физички израз и премештање страха да би могао бити изложен насртајима и тешко озлеђен. Повреде од којих стрепи нису само физичке већ и душевне природе. Агорафобична личност се потајно боји да би могла бити изложена увредама, омаловажавању, изругивању или занемарена и запостављена. Истовремено страхује да би могла бити предмет превелике, а злонамерне пажње или крајње и, самим тим, увредљиве непажње. И у једном и у другом случају ускраћује јој се поштовање које од других захтева. И то ускраћивање поштовања је ужасава.
Агорафобија је, заправо, прикривени страх од непоштовања. Захтев овакве особе за поштовањем је не само превелик јер почива на мањку самопоштовања. Поштовање, које тражи да јој се указује, требало би да надомести недостатак самопоштовања, што је немогуће. Оно што смо сами себи одузели, нико нам други не може дати. Када јој захтев за поштовањем бива онемогућен, особа се повлачи из света и затвара у своја четири зида. Клонећи се јавних места и отворених простора, човек би да избегне муке које му стање тешко нарушеног или чак уништеног самопоштовања наноси. Тако све више себе слаби, све више скучава и сиромаши свој живот.

Лечење
Уз одговарајући третман, код велике већине долази до значајног побољшања стања и до потпуног нестанка симптома. Агорафобија са или без паничних поремећаја се најбоље лечи бихевиоралном терапијом. Препоручује се суочавање са проблемом по принципу - клин се клином избија. Постепеном десензибилизацијом долази се до коначног циља, ослобађања од одређеног страха. Од медикамената добра комбинација су: бета адренергични блокатори (намењени су блокирању стимулативног ефекта адреналина), антидепресиви (смањују ниво анксиозности) и седативи/анксиолитици (бензодиазепини, који такође утичу на ниво анксиозности, а користе се јако опрезно, јер изазивају при дужем кориштењу зависност). Шетња и константна ангажованост много помажу.

Извор: стетоскоп.рс
датум: 28.4.2022.