Витилиго

Витилиго је обољење које се одликује појавом светлих плоча на кожи које су светлије боје у односу на околну кожу. Светлија боја настаје због деструкције меланоцита у кожи и слузокожама.

Меланоцити су ћелије коже које садрже пигмент који даје боју коже, па услед њиховог пропадања губи се пигмент и јавља се бела боја. Код особа светлије пути овај контраст није толико видљив, али код тамнопутих особа или после сунчања, када здрава кожа поцрни, ове светле плоче постају видљивије.

Узрок и механизам пропадања меланоцита код витилига није јасан. Сматра се да постоји генетска предиспозиција и да је витилиго полигенска болест. Породична појава се среће у око 30% случајева, али се не јавља у свим генерацијама. Витилиго је често удружен са другим аутоимуним болестима на пример код Хашимотовог тиреоидитиса, дијабетеса, пернициозне анемије. Познато је да већина фенолских деривата, чак и при локалном контакту делује токсично на меланоците, што се дешава радницима у хемијској индустрији који раде са овим супстанцама. Витилиго је често обољење и оба пола су једнако захваћена. Може настати у сваком узрасту, мада се најчешће јавља до 20. године живота. Иако је по класичним описима витилиго болест коже, неки аутори сматрају да обољење може захватити цео меланоситни систем, тако да се промене могу јавити и у слузокожама, очима, унутрашњем увету. У зависности од локализације и проширености промена описују се различити облици.

Прве промене се обично јављају на откривеним деловима и то на прстима горњих и доњих екстремитета, на лицу предео око уста и очију, а могу се видети и на осталој кожи и слузокожама. Промене су оштро ограничене у односу на околину, овалног или округлог облика, а величина је варијабилна од малих до великих промена. Промене могу бити појединачне или бројне, симетричне или асиметричне, а могу се и стапати у целину. Витилигинозне плоче су осетљиве на сунчеве зраке услед чега лако настају опекотине. Длака на овим плочама може бити нормална или и она може бити бела ако је дошло до деструкције меланоцита у корену длаке, мада се бела длака може наћи и на здравој кожи. Природни ток витилига се карактерише ширењем плоча и појавом нових лезија. Постоје периоди мировања и периоди напредовања промена. Код неких особа може доћи до спонтаног повратка боје обично око корена длаке, али је та боја минимална.

Пацијенту треба скренути пажњу да за сада нема поузданог лека за витилиго, да се репигментација може очекивати у пределима где има фоликула, али је увек спора и често некомплетна. Указати на опасност од сунчаних опекотина на витилигинозним површинама. Репигментација се може постићи локалном и оралном ПУВА терапијом. У питању је терапија код које се даје псорален, после чега се пацијент излаже УВА светлости која се добија из специјалних лампи. Орална терапија се даје особама код којих је захваћено више од 20% коже, а ако је захваћена мања површина примењује се локална терапија. Шему и број сеанси одређује дерматолог,а некада је потребно и више од 200 сеанси да би се постигла минимална репигментација,а некада пацијент не реагује на примењену терапију. ПУВА терапија се не даје деци испод 12 година. У раној фази код локализованих промена дају се кортикостеродни кремови у дужем периоду и уз редовне контроле да би се пратила евентуална појава нежељених дејстава кортикостероида. Хируршке технике су у експерименталној фази и састоје се у трансплантацијама меланосита с пигментоване на непигментовану кожу. Код витилига се обавезно дају кремови који штите од сунца са високим заштитним фактором, нарочито у периоду када се спроводи ПУВА терапија. Могу се користити и козметски, бојени, корективни кремови који ће замаскирати светле површине и учинити их мање видљивим.

Текст на основу извора уредила др Тијана Брадић Бркић, специјализант на дерматовенеролошком одсеку, Опште болнице Панчево

Извор : “ Дерматовенерологија са пропедевтиком”, проф. Др Лалевић - Васић, проф. др Меденица, проф. Др Николић