Tуларемија - Глодарска куга

Туларемија је бактеријска инфекција из групе зооноза, акутног или субакутног тока, коју узрокује Francisella tularensis. Kaрактеришу је запаљењска промена на месту уласка узрочника (примарни афект), регионални лимфаденитис и метастатске промене у органима, углавном у плућима и дигестивном тракту.

Francisela tularensis je аеробан грам - негативан (коко) бацил, поседује капсулу и није покретан. Бацил је доста отпоран и може преживети дуже време у води и земљи. Култивише се на специјалним подлогама. Туларемија се испољава примарно код глодара, зечева, мишева, пацова, али и других врста дивљих и домаћих животиња, паса, мачака, птица. Човек се инфицира у директном контакту са зараженом животињом или индиректно, ингестијом меса, током обраде коже, инхалацијом прашине, или убодом инсекта (крпеља, бува) . Најчешће обољевају ловци, ветеринари, лабораторијски радници, пољопривредници. Болест има сезонски карактер и испољава се најчешће у сезони лова на зечеве или током пољопривредних радова. Не преноси се међу људима. Јавља се у ендемским крајевима северне хемисфере (Азија, Европа и Северна Америка).

На месту уласка на кожи и слузницама бацил туларемије узрокује запаљењске промене које касније некротизују. Ширење бацила лимфним и хематогеним путем доводи до стварања локалних некротичних лезија у лимфним чворовима, јетри и слезини. Бацил се дуго размножава у мононуклеарним и епителоидним ћелијама при томе врши сталну антигену стимулацију, која у каснијој фази доводи до стварања гранулома. Слично туберкулози у грануломима долази до казеозне некрозе касније и гнојења. Упркос продукцији антитела, до излечења долази захваљујући деловању ћелијског имунског одговора и убијању бацила активисаним макрофагима.

Клиничке манифестације туларемије су различите, зависе од места уласка бацила, његове вируленце, обима дисеминицаније као и од имунског система заражене особе. Може протећи као блага чак асимптоматска болест или имати тежак клинички ток у виду септичког стања са смртним исходом. Након инкубације која траје од 1 до 21 дан, туларемија почиње нагло, повишеном температуром уз језу и дрхтавицу, главобољом и боловима у мишићима и зглобовима.

Најчешћи клинички облици туларемије су:
Улцерогландуларна туларемија је најчешћи облик туларемије. Уз опште тегобе уочена је локална умерено болна аденопатија (увећање лимфних жлезда). На месту уласка бацила запажа се примарни афект у виду мањег црвенила, затим безболна папула која може да сврби. Папула након неколико дана некротизира и ствара се улцерација. Локализација примарног афекта и регионалног лимфаденитиса зависе од начина инфекције. Примарни афект се испољава на рукама уколико су особе биле у контакту са животињама, или пак на врату, трупу, у предлу перинеума, ногама укололико су заражене крпељом. Лимфни чврови могу бити екстремно увећани, могу да флуктуирају и спонтано цеде гнојав садржај, на палпацију су умерено болни.
Гландуларни облик се карактерише регионалним лимфаденитисом без примарног афекта.
Окулогландуларна туларемија. Инфекција коњуктива настаје зараженим рукама.
Плућна туларемија може да настане инхалацијом загађеног ваздуха (примарна) или хематогеном дисеминацијом (секундарна) бацила у улцерогландуларном или тифоидном облику. Карактеришу је непродуктивни кашаљ, некад диспнеа и бол у грудима.
Орофарингеална и гастроинтестинална туларемија. Ретка је инфекција дигестивног тракта, узрокована је употребом недовољно куваног меса оболеле животиње, загађеном водом, или прљавим рукама .
Тифоидна туларемија: карактеришу је повишена температура која траје 3 недеље и литички пада, знаци ендотоксемије, септички шок и поремећај свести , недостају кожне промене и лимфаденитис.
Компликације: супурација лимфних чворова, септикемија, менингитис, ендокардитис, перикардитис, хепатитис, апсцес јетре, бубрежна инсуфицијенција, остеомијелитис.

Дијагноза се поставља на основу: анамнезе, клиничке слике, епидемиолошког испитивања, лабораторијских анализа, микробиолошка дијагностика, изолација узрочника (култура, оглед), имунодијагностика (реакција аглутинације, имуноензимски тест ELISA),PCR.

Терапија: примена антибиотика (стрептомицин, гентамицин, доксициклин, флуорохинолони). Хирушко збрињавање - дренажа. Постоји вакцина која се може користити профилактички код професионално изложених, али не даје комплетну заштиту.

Текст на основу извора уредила др Мартина Цветковић, клинички лекар на одељењу инфективних болести Општа болница Панчево.

Извори:
Инфективне болести – уџбеник за студенте медицине Катедра за инфективне болести Медицински факултет универзитета у Београду, 2004.