1 2 3 4 5

Вести



АПНЕЈА У СНУ

(Sleep apnoea)

Апнеја се дефинише као престанак протока ваздуха дужи од 10 секунди, хипопнеја се дефинише као смањење протока ваздуха које доводи до буђења из сна или десатурације артеријске крви.

Није утврђено колико је епизода поремећаја потребно за постављање дијагнозе, али већина пацијената се јави са најмање 10 – 15 епизода на сат сна. Процена учесталости варира зависно од прага за дијагнозу, односно броја епизода по сату сна и дефиниције хипопнеје односно степена десатурације. Процена је да се ради о 10 % радно способних мушкараца и 4% жена. Неки пацијенти имају ЦЕНТРАЛНУ АПНЕЈУ са пролазним престанком нервне стимулације респираторних мишића у сну, док огромна већина има ОПСТРУКТИВНУ АПНЕЈУ са оклузијом горњег дисајног пута.

Фактори ризика су гојазност, пушење и конзумација алкохола непосредно пред спавање, зачепљен нос услед упале, полипа или девијације септума, анатомска сужења горњег дисајног пута услед нпр. увећаних крајника, неуролошки синдроми као што су церебрална парализа и мишићна дистрофија. Често је повезана са стањима као што су хипертензија, гојазност, дневна поспаност и метаболички синдром. Алкохол и седативи значајно погоршавају стање. Већина пацијената има структурално сужење горњих дисајних путава. Гојазност је честа мада многи имају нормалну телесну тежину. Код већине болесника опструкција је на носном или нивоу непца. Предиспонирајући фактори су деформитети.

Разликује се неколико симптома болести

•Хркање

•Прекомерна дневна поспаност

•Губитак памћења

•Депресија

•Импотенција

Прекомерна дневна поспаност повећава учесталост саобраћајних незгода, док ноћна хипоксија може допринети настанку системске хипертензије, срчаним аритмијама.

Дијагноза захтева опсервацију болесника током целе ноћи док је дефинитивни тест за опструктивну апнеју током сна целоноћна полисомнографија укључујући одређивање фазе сна и мониторинг дисања. Овом методом се приказују понављајуће епизоде прекинутог или изразито смањеног протока ваздуха кроз дисајне путеве упркос непрекидном дисању. Епизоде апнеје морају да трају минимум 10 секунди да би се налаз сматрао клинички значајним. Сумња се поставља на основу детаљно узетих анамнестичких података у вези са дневним и ноћним симптомима.

Терапија је усмерена на повећање калибра горњих дисајних путева, појачавањем њиховог тонуса и смањењем притисака који доводе до њиховог колапса. Губитак тежине често смањује тежину болести, али ретко чини да терапија постане непотребна. Већини пацијената потребан је назални уређај за континуирано позитиван притисак у дисајном путу. Дентални апарат за позиционирање доње вилице може бити од користи у терапији благих до умерених форми болести. Оперативно лечење је резервисано за пацијенте код којих друге терапијске методе нису биле успешне.

Општа превенција односи се на одржавање телесне тежине, избегавање алкохола и седатива увече пред спавање. Са смањењем епизода апнеје у сну смањиће се и претерана дневна поспаност. За успешно лечење потребно је доживотно придржавање у смислу одржавања телесне тежине. Ако се не лечи болест је прогресивна, све више напредује док су изразити морбидитети и морталитети узроковани саобраћајним незгодама као и болестима срца (аритмије, исхемија срца и хипертензија). Нелечена повећава ризик од хипертензије, дијабетеса, можданог удара, инфаркта миокарда, повреда на раду и саобраћајних удеса.

Текст на основу извора уредила др Тања Богојевић Лазић, пнеумофтизиолошко одељење

Извор: Харисонов приручник интерне медицине