ПРИМЕНА ФОТОКОАГУЛАЦИЈЕ У ЛЕЧЕЊУ ДИЈАБЕТИЧКЕ РЕТИНОПАТИЈЕ

Фотокоагулација подразумева термички ефекат на очном дну, који се јавља као последица денатурације протеина услед пораста температуре ткива при конверзији електромагнетне енергије у топлотну. Овај термички ефекат се заснива на интеракцији светлосне енергије и специфичних хроматофора које представљају пигменти.
Скок температуре у коагулисаном ткиву треба да буде приближно (20-30)*C, да би термички ефекат био клинички уочљив.
Од свих облика интеракције ласер-ткиво ефекат фотокоагулације се у данашње време и даље најчешће користи у офталмологији. Адекватном фотокоагулацијом могуће је превенирати развој неоваскуларизације или изазвати њену регресију на фундусу, дужици и у углу предње очне коморе.
Метода је показала своју ефикасност у успостављању хемодинамике у пределу макуле што се огледа у ресорпцији едема, чиме се штити њена структура и функција. На ова два ефекта се базира лечење дијабетичке ретинопатије ласером. Сузбијањем неоваскуларизације спречава се драстичан губитак вида због интравитреалног крварења и пролиферативно-тракционог процеса на ретини. Одржавањем или успостављањем хемодинамике у пределу макуле штити се посотојећи централни вид или спречава његово даље пропадање.

Историја. Ласери за фотокоагулацију.
Meyer Schwickerath је први остварио идеју у лечењу одређених обољења мрежњаче светлосном енергијом. Користећи прво сунчеву светлост, затим ксенонске лампе, овај аутор је 1949. године први успешно почео да примењује фотокоагулацију у лечењу великог броја очних обољења, међу којима је и дијабетичка ретинопатија. У својој монографији о светлосној коагулацији, из 1959. године, први је описао принципе, технику и индикације фотокоагулације. Највећи број индикација које је професор Schwickerath својевремено поставио важе и данас.
1960. године конструисан је први ласер коришћењем рубиновог кристала. То је био пулсни ласер са таласном дужином 694 нм. После експерименталних истраживања на животињама, клиничка примена је почела 1963. Показало се да је рубинов ласер веома ефикасан у изазивању хориоретинитиса, али је имао незнатан ефекат код директне фотокоагулације крвних судова. Након тога је следило увођење више типова ласера. Међу њима аргон ласер заузима значајно место. Након прве успешне клиничке примене 1968. године овај ласер је до сада најчешће коришћен. Сматра се да је у свету још у употреби око 10000 апарата. Аргон ласер емитује светлосну енергију у две таласне дужине: 488 нм (плава светлост) и 514 нм (зелена светлост).
Године 1972. уведен је у клиничку примену криптон ласер, који емитује енергију у три таласне дужине. У клуничкој употреби је таласна дужина од 647 нм која припада црвеном делу спектра. Овај ласер има одређене предности у односу на аргон ласер када је у питању фотокоагулација предела макуле, јер мање оштећује унутрашње слојеве ретине.
Неодимијум YAG ласер је уведен у клиничку употребу 1981. године, а његова таласна дужина износи 1064 нм. Може се користити као пулсни ласер за изазивање фотодисрупције или као ласер са континуираним дејством за фотокоагулацију.
Последњих година постоји тренд увођења солидних, портабилних ласера. Такав ласер без гасне цеви и посебног напајања је диодни ласер. Емитује енергију у кратком инфрацрвеном делу спектра, таласне дужине 810 нм, а у клиничку употребу је уведен 1987. године.

Текст на основу извора уредио др Милан С. Главонић, Офталмолошко одељење Опште болница Панчево.

Извори:
1. Boettner EA, Wolter JR: Transmission of the ocular media. Ophthalmology 1: 776, 1987
2. Geeraets WJ et al.: The relative absorbtion of thermal energy in retina and choroid. Invest Ophthalmol 1:340, 1987
3. L'Esperance FA.: Ophtahalmic lasers, CV Mosby Co, 1989.
4. Yannuzzi LA, Shakin JL.: Krypton red laser photocoagulation of the ocular fundus. Retina 2:1, 1982.