5. мај - Међународни дан борбе против астме

Бронхијална астма подразумева хроничну упалу дисајних путева која доводи до сужења дисајних путева и тегоба у виду свирања у грудима, отежаног и убрзаног дисања, осећаја недостатка ваздуха, кашља и искашљавања.

Астма је честа болест, њена преваленца се повећава последњих 20 година. Астма се дели на атопијску и неатопијску или интризичку. Атопијска се јавља код младих особа које у анамнези имају друге алергијске болести(на кућну прашину, гриње, перје, буђ, полен), позитивне кожне пробе на различите алергене и повећану концентрацију имуноглобулина Е у серуму. Неатопијска астма се јавља код старијих, без података о алергијским болестима. Кожне пробе су најчешће негативне а ниво имуноглобулина Е је нормалан.

Заједничка карактеристика свих облика астме јесте упала дисајних путева која доводи до повећане осетљивости (хиперактивности) дисајних путева на различите стимулусе, као што су алергије, физичка активност, пушење, алергени или инфекције. Наведени стимулуси активирају Т лимфоците, мастоците, еозинофиле и базофиле, који луче медијаторе запаљења као што је хистамин који доводе до повећане пропустљивости капилара што даље доводи до локалног оштећења, генерализованог запаљенског процеса, појачане секреције слузи и бронхоконстрикције. Основна патофизиолошка одлика астме јесте смањење промера дисајних путева услед сужења дисајних путева и нагомилавања слузи. То има за последицу пораст отпора струјању ваздуха кроз дисајне путеве и поремећаја вентилационо перфузионог односа и неадекватне размене респирацијских гасова.

Симптоми астме имају дневни ритам: обично се погоршавају у току ноћи и раним јутарњим сатима. Најтежи облик астме јесте статус асматикус где се јавља акутни тешки напад астме где пацијент може бити животно угрожен. Дијагноза се поставља на основу анамнестичких података, физикалног прегледа и испитивање функције плућа спирометријом (где се уочава реверзибилна опструкција).

Циљ лечења јесте уклањање симптома и успостављање нормалне или што је могуће боље функције плућа, као и смањење ризика од појаве тешких напада. За превенцију опструкција користе се антиинфламаторни лекови(кортикостероиди) а за отклањање акутних опструкција користе се бронходилататори (бета 2 агонисти, антихолинергици). Саветује се да особе оболеле од астме увек са собом носе пумпицу пошто се напад понекад може јавити на јавном месту. Циљ лечења астме је адекватна контрола симптома, смањење ризика од понављања фаза погоршања, одржавање нормалне плућне функције. Потребно је дијагностиковање и лечење болести од стране специјалисте за плућне болести – пнеумолог/пнеумофизиолог.

Текст на основу извора уредио др Милош Свирчев, Општа болница Панчево, Интерно одељење

Извор:Интерна медицина за студенте медицине, Катедра интерне медицине Медицинског факултета у Београду