КАРЦИНОМ ЕНДОМЕТРИЈУМА

Карцином ендометријума је у свету најчешћи малигнитет гениталних органа жене и ова болест чини 7% свих малигнитета код жена. Карцином ендометријума је болест репродуктивног и менопаузалног доба, али превасходно познијих година живота. Средња старост жена са карциномом ендометријума је 61 година.

Најзначајнију улогу у настанку ове болести има естроген (без супростављајућег дејства прогестерона) па се зато и сврстава у групу хормон-зависних неоплазми. Потврђена је корелација са стањима са високим нивоом естрогена као што су:

1) ранија менарха, 2) каснија менопауза, 3) истовремено постојање феминизирајићих тумора, 4) синдром полицистичних јајника, 4) хиперплазија строме јајника и метаплазија плочастог епитела и др.

Жене које нису рађале значајно чешће обољевају од аденокарцинома ендометријума него жене које су рађале. Гојазност је најзначајнији и најбоље дефинисан фактор ризика за настанак карцинома ендометријума, а значајни фактори ризика су хипертензија, хипотиреоза и дијабетес. Различита су мишљења о утицају естрогенске супституционе терапије и секвенцијалних контрацептива на повећање ризика за карцином ендометријума, док комбиновани орални контрацептиви смањују ризик од карцинома ендометријума.

Симптоми:

1. Крварење из утеруса - крварење у постменопаузи је алармантан симптом и захтева детаљно испитивање. Код пременопаузалних жена, најчешћа манифестација су атипична, продужена или интерменструална крварења. Код стенозе грлића може се јавити хематометра и пиометра, што је обично удружено са лошом прогнозом.

2. Појачана вагинална секреција - браонкаст, ружичаст, боје испирка меса или гнојав секрет

3. Бол – код одмаклих форми

4. Губитак у тежини – код одмаклих форми

5. Без симптома – код 20% пацијенткиња

За постављање дијагнозе карцинома ендометријума користе се гинеколошки преглед, ректални преглед, цитолошки преглед по методи Папаниколау, а дефинитивно доказивање постојања карцинома ендометријума је хистопатолошка анализа материјала добијеног фракционисаном експлоративном киретажом или хистероскопијом са циљаном биопсијом. У циљу испитивања стадијума карцинома и одлуке о даљој терапији, потребно је урадити детаљнија испитивања, као што су ултразвук абдомена, ЦТ или МР мале карлице, рендгенски снимак плућа и др. У диференцијалне дијагнозе спадају ерозије на грлићу, полип ендометријума, ендометритис, сенилни колпитис, карцином грлића и вагине, миом и сарком материце.

Хируршко-патолошка класификација карцинома ендометријума (ФИГО 2009):

I стадијум - тумор је ограничен на тело утеруса

II стадијум– тумор се шири на цервикалну строму, али се не шири ван Утеруса

III стадијум – локално или регионално метастатско ширење тумора (аднекса, вагина, карличне и/или парааортне лимфне жлезде).

IV стадијум – удаљене метастазе

Терапија:

1) Оперативно лечење - Стандардна хируршка метода је тотална абдоминална хистеректомија са обостраном андексектомијом. Аднекса се уклањају јер су често исходиште микроскопских метастаза и због могућности удружености са карциномом јајника.

2) Радиотерапија - Иако је у лечењу карцинома ендометријума основно хируршко уклањање тумора, ипак се операција често комбинује са зрачењем.

3) Хормонска терапија

4) Хемиотерапија - услед изостанка одговора на хормонску терапију.

Текст на основу извора уредио др Бојан Кукић, Одељење гинекологије и акушерства ОБ Панчево

Извори:

Хумана репродукција, проф. др Небојша Радуновић, Београд 2013.

Гинекологија и акушерство, Уџбеник за студенте медицине, Медицински факултет Универзитета у Београду, 2011.