ИНФЕКТИВНА МОНОНУКЛЕОЗА

ИНФЕКТИВНА МОНОНУКЛЕОЗА је акутна болест ретикулоендотелног и лимфатичног система, узрокована Епштајн-Баровим вирусом (ЕБВ).Карактеришу је повишена телесна температура, ангина, генерализовани лимфаденитис и хепатоспленомегалија.

Најчешће обољевају деца и млађе одрасле особе.Болесници имају карактеристичну промену у белој крвној слици - леукоцитозу са лимфомоноцитозом и појавом атипичних лимфоцита.

Епидемиологија - Сероепидемиолошке студије показале су да је 80-90% одраслих особа имало ЕБВ инфекцију.Прва сероконверзија одиграва се од 1.до 6. године живота и најчешће протиче асимптоматски. Други контакт са вирусом се остварује од 14.до 20. године и најчешће се клинички испољава као инфективна мононуклеоза. Резервоар инфекције у природи је човек, као болесник или вироноша.Интерхумани пренос остварује се ваздушно-капљичним путем, преко пљувачке.Пољупци олакшавају ширење инфекције међу младим одраслим особама (“болест пољупца”).Узрочник може да се пренесе и трансфузијама крви. Фарингеална екскреција вируса пљувачком, после акутне фазе болести, траје око 18 месеци, а 15 до 20% здравих одраслих особа које поседују ЕБВ антитела су дуготрајне (доживотне) орофарингеалне клицоноше.

Етиологија - ЕБВ је ДНК вирус, члан фамилије Херпесвиридае. Природни домаћин за овај вирус је човек.Овим вирусом једино могу бити инфцирани Б лимфоцити, захваљујући експресији специфичних рецептора (ЦР2 рецептор). Вирус после примоинфекције остаје у организму човека у латентном стању.

Клиничка слика - У манифестном облику инфективне мононуклеозе најсталнији су следећи знаци: повишена температура, ангина, генерализовани лимфаденитис и хепатоспленомегалија. Наведени знаци не јављају се увек заједно. Према доминантним клиничким знацима, разликује се више облика инфективне мононуклеозе: фарингеални (ангинозни), гландуларни, тифоидни, септички и нервни. Најчешћи је фарингеални.

Пошто је извор инфекције готово немогуће доказати, инкубациони период је тешко одредити.Ипак, то време највероватније траје 30-50 дана.Почетак болести је најчешће нагао са повишеном температуром, гушобољом и отоком лимфних чворова на врату.Могу бити присутни и мање специфични симптоми, као што су миалгија, главобоља, дрхтавица и анорексија.Температура обично изнад 38⁰Ц и може трајати, без обзира на терапију, 7-10 дана.Већина болесника има гушобољу и отежано гутање, са трајањем од 7-14 дана.Повишена температура од 38-40⁰Ц је редован налаз у 1-2.недељи болести. Лимфни чворови су повећани у свим регијама (цервикалним, аксиларним, ингвиналним, трахеобронхијалним, мезентеријалним), али нарочито у ангуларном пределу врата и испред горњег припоја м. стерноклеидомастоидеуса.Лимфни чворови су различите величине, лагано болни на додир, нису међусобно срасли, чврсо-еластичне су конзистенције и никада не супурирају.Због увећаних лимфних чворова на врату, отежана је лимфодренажа из предела лица, те се може развити периорбитални едем (оток очних капака), тзв.Хоагландов знак.Овај налаз може навести на погрешну дијагнозу нефритиса. Ангина је врло чест налаз код болесника са инфективном мононуклеозом већ у 1.недељи болести.Секундарна инфекција ждрела најчешће је узрокована β-хемолитичким стрептококом.Због присутних скрама и увећаних тонзила може се развити орофарингеална опструкција са отежаним дисањем и говором. Увећана слезина се јавља код скоро свих болесника, а умерена хепатомегалија код 15-25% оболелих.Оба органа су лако осетљива на палпацију.Брзо се повећавају, а споро враћају у нормалне границе.Међу несталне симптоме инфективне мононуклеозе спадају и петехијални енантем на тврдом непцу, благ иктерус, макулозна оспа на кожи трупа и горњих екстремитета, макулопапулозна оспа код болесника лечених ампицилином. Болест траје 3-4 недеље, са постепеним повлачењем симптома.Најдуже се задржавају отоци лимфних чворова, слезине и јетре.Период реконвалесценције траје 1-4 недеље.Болесници дуго осећају физичку исцрпљеност.Поједини болесници, најчешће они старији од 25 година, после прележане инфективне мононуклеозе пате од интермитентног замора дуже од 2 године.

Дијагноза се поставља на основу карактеристичне клиничке слике, хематолошких промена и серолошких анализа.Постоји леукоцитоза (15-20x109/л) уз лимфомоноцитозу и појаву атипичних Т лимфоцита (“вироцита”).Повишена активност серумских трансаминаза карактерише прве 2-3 недеље болести. Користи се ЕЛИСА метода за доказивање присуства специфичних антитела против вирусног капсидног антигена (анти-ВЦА). ИгМ антитела појављују се при крају инкубационог периода, достижу врх у 3-4.недељи болести и обично су позитивна до 12. недеље. ИгГ антитела јављају се касније, али остају дуго након инфекције.

Терапија - Код ангинозних облика инфективне мононуклеозе, пеницилин треба дати уколико постоји сумња на суперинфекцију β-хемолитичким стрептококом групе А, према постулатима лечења стрептококног тонзилофарингитиса.Контраиндиковано је ординирати ампицилин, јер омогућава стварање хетерофилних антитела и појаву егзантема.Болеснике са фаринготрахеалном опструкцијом и тежим аутоимунским хемолизним анемијама и тромбоцитопенијама треба лечити кортикостероидима (метилпреднизолон 0,5 мг/кг/24 х током 2-3 дана, а затим пронизон тб. а 5 мг на 8 х у опадајућим дозама још 3-4 дана). Симптоматска терапија обухвата мировање у току акутног стадијума болести,антипиретике, тоалету усне дупље и локална антисептичка средства. Саветује се поштеда од физичких активности током наредна 3 месеца.Забрањује се конзумирање алкохола и хепатотоксичних лекова.

Текст на основу извора саставила и уредила др Милица Маравић, Онколошка служба Опште болнице Панчево

Литература:

Мilena Božić, Ljubiša Dokić, Svetlana Nikolić, Milorad Pavlović, Milan Šašić: "Infektivne bolesti", Medicinski fakultet u Beogradu, 2004.