ПЛЕУРАЛНИ ИЗЛИВ

(Effusio pleurae)

Плеурални излив је накупљање течности у плеуралном простору у количини већој од нормалне (25мл). Представља знакове обољења плеуре, плућа, суседних и удаљених органа као и општих поремећаја у организму.

Плеура је танка серозна опна која облаже унутрашњу страну грудног коша, дијафрагме, медијастиналне органе и плућа. Разликују се два листа плеуре, паријетални и висцерални, који ограничавају плеурални простор. У физиолошким условима плеурални простор је узан са малом количином течности која смањује трење и олакшава покрете грудног коша и плућа. Процес кретања течности кроз плеурални простор (филтрација и апсорпција) иде од паријеталне ка висцералној плеури. Механизам настанка плеуралног излива везан је за поремећај нормалне равнотеже између филтрације течности (паријетална плеура) и реапсорпције течности (висцерална плеура). Изливи у плеури су најчешће патолошко стање плеуре и основна је подела на ексудате и трансудате, а заснива се на биохемијским карактеристикма и ћелијском садржају плеуралне течности.

ЕКСУДАТИ настају као последица оштећења или повећане пропустљивости капилара обе плеуре или застоја у дренажи преко лимфотока. Најчешћи разлози за настанак ексудата су запаљење плеуре различите етиологије (бактеријскo,вируснo, гљивичнo), примарни и метастатски тумори плеуре, карциноза плеуре, инфаркт плућа, системске болести везива (системски лупус, реуматоидни артритис), уремијски синдром, гастроинтестиналне болести (болести панкреаса), зрачна терапија.Плеурални одговор на инфекцију дели се на три стадијума: суви или фибрински плеуритис, ексудативни плеуритис, емпијем плеуре (гнојење у плеуралном простору).

У клиничкој слици поред општих симптома болести (повишена температура, малаксалост, губитак апетита) карактеристична је и појава бола. Оштар попут убода ножем ублажава се лежањем на оболелој страни. Бол може почети појасно дуж ребарних лукова са пропагацијом у леђа, рамена или абдомен. Праћен је сувим и надражајним кашљем. Јавља се отежано дисање чији интензитет зависи од брзине накупљања течности као и придружених обољења (ХОБП).

ТРАНСУДАТИ настају као последица обољења других органа. Најчешћиразлози за настанaк трансудата суболести срца и перикарда (конгестивна срчанаслабост), хипопротеинемија (цироза јетре, нефротски синдром), трансудати непознатог механизма настанка (синдром оваријалног тумора), плућна емболија, саркоидоза.

Поред анамнестичких података и физикалног прегледа који указују на постојање излива неопходна је и рендген дијагностика која потврђује дијагнозу. Радиолошки се приказује као типична сликахомогене сенке, јасно одвојене од плућног паренхима која се пење уз латерални зид грудног коша. Велики изливи гурају медијастиналну сенку ка здравој страни плућа.

У лечењу користи се кисеонична терапија по потреби каои терапија основне болести. У првој линији лечења користе се диуретици код конгестивне срчане слабости где ће се у 75% случајева излив повући за 48 сати, антибиотици, кортикостероиди И НСАИЛ код запаљења. Симптоматски изливи који не реагују на лечење могу се третирати понављајућом терапијском тотакоцентезом.

ПЛЕУРАЛНА ПУНКЦИЈА (Торакоцентеза) је дијагностичкo - терапијски поступак који омогућава дијагностику и евакуацију плеуралног садржаја. За пункцију се користе већи шприцеви и игле као и аспиратори са негативним притиском. Пункција се врши у стерилним условима уз предострожност да ваздух од споља не уђе у плеурални простор. Пункција се изводи након претходне припреме поља за пункцију, кожа се очисти алкохолом или јодом и пунктира након апликовања локалне анестезије. Најбоље место за пункцију је 7,8,9 ребро у међуребарном простору између медиоскапуларне и задње аксиларне линије где је максимална тмулост. Иглом се у међуребарни простор улази горњом ивицом доњег ребра. Евакуација излива у једном акту требало би да буде између 1800 – 2000 мл. За дијагностичке сврхе довољно је 10 – 50 мл садржаја, а у терапијске 600 – 1200 мл. Садржај се шаље на бактериолошки, цитолошки и биохемијски преглед. Макроскопски изливи могу бити серозни, хеморагични, серохеморагочни, хилозни и гнојни.

БИОПСИЈА ПЛЕУРЕ се примењује у случајевима када биохемијски, цитолошки и бактериолошки налази нису довољни за утврђивање природе излива. Може бити перкутана или хируршка биопсија.

Текст на основу извора уредила др Тања Богојевћ , пнеумофтизиолошко oдељење

Извор: Интерна медицина, Уџбеник за студенте медицине, Медицински факултет