1 2 3 4 5

Вести



14. новембар – Светски дан борбе против шећерне болести

Шећерна болест или дијабетес (латински: diabetes mellitus) је хронични, неизлечиви системски поремећај метаболизма, који се карактерише хипергликемијом, тј. трајно повишеним нивоом глукозе у крви. Углавном је условљен наследним факторима, а настаје због смањене секреције или смањеног биолошког дејства хормона инсулина, односно у комбинацији ова два фактора. Тај недостатак омета размену угљених хидрата, масти и беланчевина у организму (што се испољава типичним тегобама), а након дужег времена утиче и на структуру и функцију крвних судова, живаца и других виталних органа и органских система.

Дијабетес се данас убраја међу најчешћа ендокринолошка обољења, са преваленцом у сталном порасту (нарочито у развијеним земљама света). То је последица модерног стила живота и повећања броја спољашњих етиолошких чинилаца, међу којима се посебно издваја гојазност. Шећерна болест се најчешће јавља у старијем животном добу као последица општих дегенеративних и склеротичних промена у организму (која захватају и панкреас), а код младих особа може настати услед генетичких поремећаја или оштећења панкреаса код одређених заразних обољења.

Узрочници и фактори ризикa су:генетика, гојазност, трудноћа, лекови и хемијски агенси и остали фактори.

Класификација

Шећерна болест се на основу узрока и клиничких манифестација класификује на дијабетес тип 1 и тип 2.

Дијабетес тип 1

Дијабетес тип 1 се најчешће јавља код млађих особа (испод тридесете године живота), и то углавном у време пубертета. У основи овог обољења налази се аутоимуни процес, који уништава бета-ћелије панкреаса, тако да се јавља одсуство инсулина у циркулацији и хипергликемија. С обзиром да је за преживљавање оболелих неопходно доживотно узимање инсулина, овај тип дијабетеса се назива и инсулин-зависни. Такође су у употреби синоними јувенилни и младалачки дијабетес.

Симптоми

Основни симптоми су: повећана диуреза (количина излучене мокраће), ноћно мокрење код деце са новооткривеним дијабетесом, жеђ, замагљење вида, губитак тежине (упркос нормалном или повећаном апетиту), умор, слабост, постурална хипотензија и др. Код наглог почетка болести, тј. нагло насталог тешког инсулинског дефицита, симптоми брзо прогредирају. Када се инсулинска дефицитарност развија полако болесници су релативно стабилни, а клинички налаз је минималан.

Дијабетес тип 2

Овај облик дијабетеса се раније називао инсулин-независним. Он настаје као последица различитих абнормалности на нивоу периферних ткива и чини око 90% свих случајева дијабетеса у САД. Пацијенти који оболевају од овог облика шећерне болести су обично старији од 40 година (инциденца је највећа од 65. до 74. године живота) и највећи број њих је гојазан. Њима није потребан инсулин за преживљавање, али се временом смањује инсулинска секреција па је потребан инсулин ради постизања оптималне гликорегулације.

Узроци настанка

Смањена осетљивост на инсулин присутна је код највећег броја оболелих са типом 2 дијабетеса независно од телесне тежине и повезује се са неколико фактора: генетичким чиниоцима (још недефинисаним) који временом све више добијају на значају, седетерним начином живота, абдоминалном висцералном гојазношћу итд.

Постоје две основне групе пацијената са типом 2 дијабетеса: гојазни и негојазни тип.

Симптоми

Класични симптоми присутни код типа 1 се могу наћи и код овог облика шећерне болести, али ретко на њеном почетку. Већина пацијената има подмукли почетак болести, који може бити асимтоматски годинама, посебно код гојазних особа где се болест најчешће открива случајно приликом рутинских анализа. Негојазни пацијенти са благом формом дијабетеса немају карактеристичан физикални налаз у време откривања дијабетеса.

Гестациони дијабетес

Гестациони дијабетес је облик шећерне болести, који настаје услед неадекватне секреције инсулина и продукције хормона постељице који блокирају његово дејство. Јавља се током трудноће и дијагностикује се углавном после 24. недеље трудноће, мада може и раније. Обично се повлачи шест недеља након порођаја, јер му је главни узрок управо трудноћа. Иако је пролазан, овај тип шећерне болести може да угрози здравље фетуса или мајке, а код 20-50% жена са овим обољењем касније у животу се јавља дијабетес тип 2.

Компликације

Шећерна болест је узрок бројних компликација које доводе до инвалидитета, као и до повећаног морбидитета и морталитета. Неке од њих су: хипергликемијска кома, хипогликемија, кетонурија, очне болести, дијабетесна ретинопатија, промене на кожи, кардиоваскуларне компликације, болести бубрега, синдром дијабетесног стопала, неплодност.

Дијагностика

Уобичајени методи дијагнозе шећерне болести су базирани на различитим хемијским (лабораторијским) тестовима урина и крви. Неколико студија је са сигурношћу доказало да учесталост и тежина хроничних компликација зависе од степена регулације гликемије. Као параметри за процену гликорегулације служе гликемија пре јела, постпрандијално (2 сата након јела) и гликозилисани хемоглобин A1c (хемоглобин који се везује за глукозу). Код здравих особа испод 6% хемоглобина се везује за глукозу, док се код дијабетичара, пропорционално висини шећера у крви, повећава и проценат везаног хемоглобина. Током контроле гликемије потребно је узети све ове параметре у обзир. Гликемија (ниво глукозе у крви) је основни параметар за постављање дијагнозе и процену контроле дијабетеса. Нормалне вредности гликемије ујутру наште (на празан стомак) се крећу у границама 3,9-6,1 ммол/л. У овој анализи плазма или серум из венске крви имају предност над одређивањем гликемије пуне крви, пошто на њих хематокрит нема утицај. Ниво глукозе изнад поменуте горње границе (односно преко 7,22 ммол/л) указује на присуство шећерне болести.

Лечење

Основни циљ у терапији дијабетеса је отклањање субјективних тегоба, спречавање акутних и одлагање хроничних (васкуларних) компликација, чиме се продужава живот оболелих, али и побољшава његов квалитет. Да би се у томе успело тежи се постизању приближно нормалних вредности гликемије (глукозе пре и после јела), липида, крвног притиска и др.

У лечењу шећерне болести користи се неколико приступа:

-инсулин у комбинацији са дијетом,

-медикаменти (таблете) у комбинацији са дијетом,

-само дијета.

Избор начина лечења зависи од: узраста пацијента, тежине болести, ухрањености и степена физичке кондиције.

Медикаменти

Сви лекови у таблетама (пилуле), који се употребљавају за лечење шећерне болести носе заједнички медицински назив орални или перорални антидијабетици. Ови лекови се примењују само код оних дијабетичара код којих ћелије стварају инсулин, али га производе у недовољној количини за потребе организма у метаболизму шећера.

Према дужини деловања сви таблетирани лекови се деле на:

-краткоделујуће (дужина деловања од 7 до 10 часова), и

-дугоделујуће (дужина деловања до 36 часова).

Количину и врсту лека у односу на стање шећерне болести одређује лекар специјалиста. Орални антидијабетици се узимају непосредно после узетог оброка, како би својим деловањем подстакли одговарајуће ћелије панкреаса на „допунско“ излучивање инсулина.

Инсулин

Све врсте индустријски произведеног инсулина имају одређено време деловања. У прошлости се за терапију користио инсулин добијен из панкреаса животиња. Међутим, у новије време је процесом рекомбинантне ДНК технике произведен хумани инсулин који се показао знатно бољим. Најбољи и најприроднији начин лечења шећерне болести је узимање инсулина. Одрасли дијабетичар у свакодневној пракси користи поткожно ткиво за давање инсулина (абдомен, надлактице, бутина, задњица). Инјекција се даје под кожу на местима на којима је давање инјекција ове врсте безопасно. Осим класичних шприцева, у последње време се користе и пластичне бризгалице („пенкала“). Инсулинска пумпа је апарат који се користи за аутоматско убризгавање одређене врсте и количине инсулина у задато време. Убризгавање се врши путем танког пластичног или тефлонског катетера дужине од 60 до 110 цм, који на свом крају има малу иглу или пластичну канилу (цевчицу). Апарат није у потпуности аутоматизован, јер пацијент сам одређује дозу у зависности од висине гликемије и врсте намирница у оброцима.

Превенција

Примарна превенција дијабетеса тип 1 може се реализовати преко „високо ризичног“ или „популационо базираног“ приступа. Приступ високог ризика укључује идентификацију ризичних појединаца (рођаци првог и другог степена), а затим превенцију почетка болести утицајем на генетичку осетљивост или преципитирајуће факторе спољашње средине. Популационо базиран приступ је много тежи и циљ му је модификација стила живота или елиминација спољашњих фактора, за које је познато да су фактори ризика за дијабетес тип 1. Главни проблем у превенцији применом „високо ризичног“ приступа је да се само 12-15% болести јавља у породици, а чак 85% спорадично. Ризик од настанка дијабетеса тип 2 може се у великој мери смањити увођењем дијетног режима исхране и повећањем физичке активности.

Текст на основу извора припремила др Кристина Крстић, клинички лекар интерног одељења Опште болнице у Панчеву.

Извори:

1.Arthur C. Guyton M.D, John E. Hall Ph.D: Медицинска физиологија, XI издање („Савремена администрација“ )

2.Љ. Бабић, Р. Борота, А. Лучић: Приручник практичних и семинарских вежби из патолошке физиологије, („CIP“ Нови Сад)

3.Grupa autora: Patologija (Medicinski fakultet univerziteta u Beogradu, 2014)

4.H.P.Rang, M.M. Dale, J.M. Ritter, P.K. Moore: Farmakologija (Data status, peto izdanje)