Имплантабилни кардиовертер-дефибрилатор (ICD)

Идеја за имплантабилни дефибрилатор настала је седамдесетих година двадесетог века када је значајно смањена смртност болесника са акутним инфарктом миокарда захваљујући коронарним јединицама и интензивном праћењу. Тада је примећено да се коморска фибрилација ефикасно конвертује применом спољног дефибрилатора.

Међутим, све до 1980.г није било могуће конструисати имплантабилни пејсмејкер у којем је могуће кондензовати енергију неопходну за интракардијалну дефибрилацију, око 30 Ј.

Имплантабилни кардиовертер-дефибрилатор (ICD) је уређај димензија отприлике 6x5x1,5цм који служи за откривање и тренутачно прекидање малигних поремећаја срчаног ритма. Састоји се од кућишта које садржи батерију и електронични склоп и од катетера који садржи електроду која се поставља у срце. Кућиште ИЦД-а поставља се испод коже у подручју испод (најчешће леве) кључне кости.

Индикације за имплантацију ICD-a: болесници који су већ имали срчани застој због вентрикуларне тахикардије или фибрилације или имају ВТ са симптомима и инсуфицијенције леве коморе. Такође и болесници који који раније нису имали ВТ или ВФ, али имају исхемијску болест срца, лошу леву комору, краткотрајне ВТ (НСВТ) или индуцибилне ВТ или ВФ провоцираном стимулацијом.

ICD може тренутно препознати поремећај срчаног ритма (најчешће се ради о убрзаном раду комора – вентрикулрна тахикардија или њиховом треперењу – фибрилација комора која је клинички равна асистолији) и одмах реаговти било стимулацијом (импулси који прекидају убрзане откуцаје) или електричним шоком (дефибрилација). Постоји 5-6 степеника терапије. Успешност интервенције ICD-а је врло висока, изнад 98%. Осим тога, ICD функционише и као „обични“ електростимулатор, пејсмејкер, те својом стимулацијом може спречити и преспору срчану радњу - брадикардију.

Поред терапијске интервенције, имплантабилни кардиовертер-дефибрилатор у своју меморију складишти низ података о срчаном ритму, што омогућује додатне видове лечења (корекцију терапије лековима, поступак РФ аблације, програмирање самог уређаја итд.). ICD функционише непрекидно, 24 сата на дан.

Имплантабилни кардиовертер-дефибрилатор се поставља малим хируршким захватом у локалној анестезији. На крају саме уградње проводи се врло кратка општа анестезија како би се тестирала способност уређаја да прекине најопаснији поремећај ритма, фибрилацију комора. Том се приликом иста изазива, уређај је препознаје и прекида. Болесник може ићи кући већ идући дан.

Контрола уређаја врши се у одређеним временским размацима (на сваких 6 месеци) или након што болесник примети интервенцију - електрошок већина особа добро може препознати.

Текст на основу извора уредила др Јелена Косановић

Извори:

Проф. др Драгољуб Манојловић;

Интерна медицина II, четврто издање 2006.г.

Завод за уџбенике Београд; 111-115стр.

www.cybermed.hr