1 2 3 4 5

Вести



АКУТНИ ПОСТСТРЕПТОКОКНИ ГЛОМЕРУЛОНЕФРИТИС

Акутни постстрептококни гломерулонефритис је имунолошки посредовано запаљење бубрега које се јавља после инфекције горњих респираторних путева или коже нефритогеним типовима бета хемолитичког стрептокока групе А.

Етиологија: Болест настаје после инфекције грла или крајника, ређе средњег ува, синуса и коже, или као компликација шарлаха. Може се јавити после епидемије стрептококних инфекција или спорадично. Само извесни типови бета хемолитичког стрептокока су нефритогени, а нарочито тип 12.

Клиничка слика: Акутни постстрептококни гломерулонефритис најчешће се јавља у школске деце и млађих особа, али може се јавити у сваком узрасту. Чешће оболевају мушкарци од жена.

Карактеристично је да између стрептококне инфекције и појаве првих симптома болести постоји ЛАТЕНТНИ ПЕРИОД од једне до три недеље. Овај период је после инфекције грла краћи (око десет дана), док је после кожних инфекција дужи (просечно око двадесет дана). Болест обично почиње наглом појавом периорбиталних (око очију) отока, тупим боловима у слабинском пределу и поремећајем општег стања. Истовремено се јавља и хематурија (крв у мокрћи) коју болесници описују као мокраћа боје пива или кока коле. Затим се јавља смањено мокрење (олигурија), генерализовани отоци и хипертензија (повишен крвни притисак). Отоци су углавном последица задржавања соли и воде у организму због смањене функције бубрега. Повишен крвни притисак је код ових болесника обично благ и умерен, али може бити и веома тежак, и компликован хипертензивном енцефалопатијом. Ова компликација је нешто чешћа у деце а испољава се главобољом, повраћањем, збуњеношћу, поспаношћу, појавом генерализованих грчева и губитком свести. Као компликација повишеног крвног притиска могу се јавити и срчана слабост, и едем плућа. Уколико се током болести развије анурија (мокрење се смањи на мање од 100мл/24х) или олигурија (мокрење се смањи на мање од 500мл/24х) може се развити акутна бубрежна слабост као озбиљна компликација. Поред типичне презентације болести, она се може испољити и као асимптоматска, са појавом протеина и крви у мокраћи.

Лабораторијске анализе: Мокраћа је тамно-мрка и замућена, а у седименту урина налазе се еритроцити, еритроцитни и други цилиндри, леукоцити и тубулске ћелије. Увек постоји протеинурија (присуство беланчевина у урину) која је обично мања од 2гр/24ч. Бубрежна функција је смањена.

У брису грла и коже не налази се углавном бета хемолитички стрептокок, због већ започете терапије антибиотицима. Због тога се стрептококна инфекција обично потврђује серолошким праћењем титра антитела на стрептококне антигене. Најчешће се одређује титар антистрептолизон –О Ат (АСТО). Могу још постојати убрзана седиментација еритроцита, блага малокрвност.

Прогноза: Клинички знаци болести обично се повлаче у току две недеље. Уринарни налаз се нормализује спорије, после неколико недеља или месеци. Постоје разлике у току и исходу болести код деце и одраслих. Најнеповољнију прогнозу имају епидемијски облици болести код деце, а најлошију спорадични случајеви одраслих особа. Преко 90% деце оздрави од акутног постстрептококног гломерулонефритиса, док се у 20-50% одраслих болесника развијају хронични облици болести.

Превенција и лечење: Антибиотска терапија болесника са стрептококним инфекцијама и особа из контакта може спречити ширење стрептококних инфекција. Лечење подразумева опште и специфичне мере. У опште мере спада мировање док постоје клинички знаци болести. Специфичне мере лечења подразумевају антибиотску терапију, која се спроводи код сваког болесника чак и када су бактериолошки налази негативни. Лек избора је пеницилин, а ако постоји алергија на пеницилин, еритромицин. Терапију треба спроводити десет дана. Остала терапија је симптоматска. У случајевима повећаног задржавања соли и воде и постојања отока, унос соли се ограничава на 1-2гр/дан. Унос воде треба ограничити према количини излучене мокраће, а по потреби треба дати лекове за измокравање (диуретике). Такође се саветује хипопротеинска дијета, али уз одговарајући калоријски унос. Хипертензија се лечи одговарајућим антихипертензивима. Понекад је у случају теже клиничке слике и дужег трајања болести потребно и лечење хемодијализама.

Из извора уредила др Елвира Гребић Јованов, лекар на специјализацији,ОБ Пачево

Коришћена литература: Интерна медицина II, Проф. др Драгољуб Манојловић, Медицински факултет, Универзитет у Београду, четврто издање.