Памћење и како препознати његово оштећење

Памћење је сазнајни процес, који се састоји у обради (кодирању), задржавању (чувању), проналажењу информација и њиховом репродуковању и коришћењу. Без памћења би наш психички живот био сиромашан и неорганизован, а елементарни опстанак угрожен.

Клинички разликујемо три врсте, односно три нивоа памћења:

а) Непосредно упамћивање (радна меморија) се односи на информације које појединац може да задржи у свести, без активног напора упамћивања и да са њима обавља неке менталне радње ( нпр. рачунање, логичко мишљење и др.). Нормална особа може да непосредно памти, тј. задржи у својој радној меморији око 6-7 бројки. То сликовито значи да већина особа може да чује седмоцифрени телефонски број, приђе телефону и тај број окрене без било каквог напора упамћивања. Преко седам цифара би захтевало активно упамћивање. Радна меморија је поремећена код изолованих, фокалних оштећења горњих делова фронталне коре мозга.

б) Краткорочно памћење обухвата задржавање и могућност присећања специфичних инфорамација ( догађаји, речи, слике) након периода од неколико минута до неколико сати. На оштећење краткорочног памћења треба да посумњамо када се јави заборављање скорих, личних или породичних догађаја ( заказани састанци или сусрети, скорашњи телефонски позиви, социјална догађања), затурање ствари по кући, понављање питања на који у блиској прошлости већ дат одговор, немогућност да се прати или запамти заплет филма, односно телевизијске емисије, тешкоће са преношењем порука и све већа зависност од унапред припремљених листа активности. За овај тип памћења потребна је адекватна функција медијалног теморалног режња мозга, посебно хипокампуса и парахипокампалних структура.

Тестирање краткорочног памћења врши се тестирањем једноставним питањима:

„Са ким сте јутрос разговарали?“ , „Шта сте доручковали?“ , „Опишите ми како сте стигли до болнице“.

Памћење за скорашње догађаје и информације проверавамо и тако што од испитаника захтевамо да непосредно по саопштавању понови и запамти три међусобно невезане речи (нпр. лопта, сто, застава или јабука, кишобран, аутомобил), а потом након три до пет минута тражимо да их понови.

ц) Дугорочно памћење се односи на старе, дуго познате информације како из личног искуства испитаника, тако из домена општег знања. Претпоставља се да се овај тип памћења дифузно задржава у неокортексу.

На оштећење дугорочног памћења указује заборављање старих догађаја везаних за самог испитаника , што називамо аутобиографско памћење ( наставници у школи, детаљи везани за завичај, радна места у претходним деценијама, адреса на којима је живео, значајни датуми у животу као што су свадба, рођење детета и слично). Долази до заборављања општих информација које би болесник требало да зна , што називамо семантичко памћење ( имена важнијих главних градова, имена познатих политичара, важних датума из историје и др.) или губљења у простору услед непознавања нпр.станице на којој испитаник силази из аутобуса последњих двадесет година.

Текст на основу извора уредила:

Др Карличић Мирјана, клинички лекар на одељењу за пријем и збрињавање ургентних стања

Извори:

Основи неуролошког прегледа, Медицински факултет у Београду, Владимир С. Костић 2013. године

Клиничка психијатрија, Медицински факултет у Београду, проф. Јован Марић 2005. године