2. април – Светски дан аутизма

Аутизам је первазивни развојни поремећај који се карактерише постојањем абнормалног и/или измењеног развоја који се испољава пре узраста од 3 године, као и карактеристичним обликом патолошког функционисања у области социјалних интеракција, комуникације и постојањем стереотипних образаца понашања.
Аутизам је први описао Лео Канер 1943.године, којије опис аутизма базирао на опсервацији једанеосторо деце. Ту децу је карактерисало избегавање контакта са људима јос на веома раном узрасту, већ током прве године живота. Назив „Аутизам“ у психијатрију је увео швајцарски психијатар Еуген Блојер 1911.године, са значењем „беђжање из реалитета“, како би тај назив применио на схизофрену симптоматологију.
Преваленца аутизма износи 5-15 на 10000 деце када се за дијагнозу користе критеријуми на DSM-III-R. Међутим, коришћењем критеријума DSM-IV и MKB 10 преваленца се пење на више од 20 деце на 10000. Овај пораст преваленце у вези је са ћињеницом да стучњаци боље препознају первазивне развојне поремећаје у општој популацији. Чешће се јавља код дечака.
Што се тиче узрока, теорије су бројне, и прошле су многе фазе од првог описа до данас. Ни једна од теорија не објашљава у потпуностиклиничку слику аутизна, сто може говорити у прилог мултиетиолошком синдорму. Неке од теорија су психолошке, биолошке, неуропсихолошке, когнитивне...

Клиничку слику аутизма карактеришу оштећења у све три сфере функционисања карактеристичне за первазивне развојне поремећаје.
1) Реципроцитет социјалних интеракција
Ова способност подразумева способност перецпције реакције других и разумевања социјалних релација како би се реаговало адекватно. Код аутистичне деце постоји измењено социјално понашање у виду неодазивања на позив, „непримечивање“ људи, недостатак контакта погледом, одсуство разумевања осећања других.
2) Квалитативно оштећење вербалне и невербалне комуникације и имагинације
Развој говора код аутистичне деце обично је успорен и развија се по девијантном образцу, број речи је мали, употреба речи је неадекватна, значење нејасно, артикулација је обично мањкава, појава ехолалија (понављање оног сто је чуло у истом облику и са истом манифестацијом гласа). Ова деца су често незаинтересована за играчке, или су заинтересована али не организују смислену игру.
3)Значајно смањен репертоар уз необичност интересовања и активности.
Аутисти имају интересовање за делове објеката, буду фасцинирани светлом, светлошћу кроз саке, фасцинација косим, мирисом објеката; показију негативне реакције на промене свакодневних активности; реакција на промене се може манифестовати од благе форме( нпр повећање репетитивне активности), до тешке форме(у виду темпер тантрума); необични страховиЧ стереотипно моторно понашање.

Уз аутизам, могу се развити и неки од коморбидитета. Најчешће је то епилепсија (5-30% уласком у пубертет развија епилепсију), туберозна склероза, неурофиброматоза, синдорм фрагилног икс, фенилкетонурија, анксиозност и агресија.
Аутизам пре свега представља развојни поремећај који се јавља у широком спектру различитих испољавања, од лакших форми, где дете може постичи одређени степен психосоцијалног функционисања, до тешких форми које доводе до значајног хендикепа. Са одрастањем с слика аутизма мења, нека деца постају отворенија, друга развију говор, док је код неких напредовање минимално, или развију нови проблем. Највећа постигнућа виде се код оне деце која нису имала удружену менталну ретардацију и која су добро развија говор до пете године живота.

Процес дијагностике дуго траје, и потребно је разграничити аутизам од неких од стања, као што су конгенитална глувоћа, ментална ретардација, рана дечија схизофренија, рецептивни тип дисфазије, хиперкинетски поремећај са стереотипијом, Аспергеров синдром, реактивни поремећај везивања.

Лечење. Обзиром да је аутизам первезивни поремећај развоја, са скупом различитих симптома, најчешће нејасног узрока, лечење се усмерава на лечење симптома и повећавање функционалности аутистичног детета. Појава хиперактивности, са или без поремећаја пажње код аутиста се може редуковати дефектолошким третманом и/или медикаментима из групе психостимуланаса, антидепресива, антипсихотика ( у зависности од природе и разлога за наведено понашање). Обично се понашање побољшава са годинама, нарочито код аутиста на вишем нивоу функционисања. Код извесног броја аутиста може постојати благо успорење моторног развоја, прохдају са око 18-20 месеци живота. Током предшколског и школског периода могу се регистровати тешкоће у финим моторним активностима које се увежбавају специфичним дефектолошким третманом. Ако се јаве епилетпични напади, лече се као и епилепсија у општој популацији деце. Афективни поремећаји могу компликовати клиничку слику аутизма, а редукују се коришћењем медикамената.Тикови се могу јавити услед велике напетост, као последица унутрашњег или спољашњег стреса, сто се решава као и у општој популацији деце. У регулацији поремећаја спавања користе се одговарајући хипнотици пола сата пре спавања.

Актуелна сазнања указују на то да су деца са аутизмом способна за учење у односу на интелектуални ниво и степен психичких сметњи. Основни принципи се односе на то да учење треба прилагодити сваком појединачном детету, а способност учења се доказује напредком који се постиже без обзира на то којом брзином. Многа деца постигну извесну самосталност у самонези и самопомоћи, што није занемарљиво јер им те вештине омогућавају да се на неки начин укључе у социјалну средину и секну известан степен самосталности. Методичан приступ рада са аутистичном децом је најефикаснији јер они прихватају лако предвидљиве ствари.

Аутизам је проблем, како деце која га имају, тако и целих њихових породица. У Србији постоји Савез удружења Србије за помоћ особама са аутизмом, који се бори за уклањање многобројних баријера које спречавају особе са аутизмом у остваривању својих основних права. Они сматрају да је јако битно да као друштво у целини стекнемо боље разумевање аутизма, и деламо у смеру уклањања постојећих препрека које спречавају пуну инклузију и учешће аутистичних људи у друштву.

Више информација можете пронаћи на њиховом сајту ОВДЕ.

Текст на основу извора саставила и уредила др Милица Маравић, лекар у служби Онкологије Опште болнице Панчево.

Литература:
https://www.udruzenjepedijatara.rs
Psihijatrija razvojnog doba, Urednici: Bojanin S, Popovic Deusic S, Dosije studije, Beograd 2012.
autizam.org.rs