1 2 3 4 5

Вести



15. фебруар - Међународни дан деце оболеле од рака

Међународни дан деце оболеле од рака је установљен 2002. године од стране Међународне конфедерације Удружења родитеља деце оболеле од рака. Од тада се обележава у 88 земаља широм света. У Србији је овај датум постао део националног Календра јавног здравља 2013. године, на иницијативу удружења родитеља и уз подршку Министарства здравља. Ове године, Међународни дан деце оболеле од малигних болести се обележава под слоганом „Нема више бола“ и „ Нема више губитака“ за децу са раком и њихове породице, чиме се жели постићи да друштво у целини осигура право на рану и правилну дијагнозу, право на доступност лекова који могу спасити живот свој деци без обзира где живе у свету, право на одговарајући и квалитетан медицински третман, као и право на лечење без бола и патње.

Малигнитети дечјег узраста спадају у ретке болести, чинећи свега 1% од укупног броја оболелих од рака. Према најновијим подацима, у свету је у 2012. години код 3.450.000 људи дијагностикована нека малигна болест. Сматра се да инциденца канцера расте, али се повећан број новооболеле деце и одраслих свакако може приписати и прецизнијој дијагностици. С друге стране, морталитет се значајно смањује, захваљујући раној детекцији, прецизнијој субкласификацији болести и савременим модалитетима лечења.

У Србији се сваке године открије преко 300 нових случајева малигних болести у популацији деце и младих узраста до 19 година. Као и у већини земаља у развоју, у Србији је готово 2/3 новооболеле деце било узраста до 15 година. Половину свих малигних болести дечијег узраста чине леукемије, лимфоми и тумори мозга који су уједно и најчешћи разлог смртног исхода кад је реч о малигним болестима. Ипак, охрабрује податак да је петогодишње преживљавање у Србији у узрасту до 14 година порасло са некадашњих 54% на чак 80%, чиме се приближавамо постигнућима развијених земаља Европе и света.

Клиничка слика деце оболеле од рака

Симптоми и знаци малигних болести на својој презентацији у дечјем узрасту врло често су неспецифични, полиморфни, могу трајати од пар дана до пар месеци. Поготово је тешко на основу клиничке слике посумњати на малигну болест, у одојачком узрасту или раном детињству, када деца не могу да вербализују своје тегобе. Један од најчешћих симптома у педијатрији је бол, а бол је углавном први симптом болести код већине солидних тумора. Деца се често жале на различите врсте болова, а у млађем узрасту не постоји варијетет описа тегоба, тако да под термином бол пролазе и разне друге непријатне сензације. Међутим, на понављани бол, које дете упорно локализује на једном месту, без јасно видљивог отока или промене боје коже свакако треба обратити пажњу. Болови у костима могу да представљају „бол раста“, који је физиолошки, али такође могу да буду први симптом болести, нпр. код акутних леукемија или инфилтрације коштане сржи немалигним ћелијама хематопоезе. Такође, лако настале фрактуре костију, код детета које претходно није било склоно повређивању, указују на малигнитет. Један од првих знакова малигне болести је губитак телесне тежине, чему претходи губитак апетита. У дечјем узрасту се бележи велики прираст у телесној маси и дужини/висини, тако да се сваки губитак или стагнација схватају озбиљно. Наравно, потребно је објективно сагледати губитак, јер родитељи некада имају утисак да дете губи на тежини када има највећи лонгитудинални раст, или су утиска да је апетит ослабљен, када немају увид у оброке детета ван куће. Прецизно мерење телесне висине и тежине и рачунање губитка према перцентилима за узраст и пол су једини исправан начин да се објективизују анамнестички подаци. Поред бола, један од најчешћих стања у педијатрији је повишена телесна температура. Деца проводе време у колективима (обданишта, школе, играонице), где су подложна различитим инфекцијама, које су често праћене фебрилношћу. Међутим, фебрилност без јасног знака инфекције, интермитентног тока, са скоковима температуре који нису септични (од 37,5-38,5), најчешће у вечерњим часовима, буде сумњу на малигнитет. Такође, као и код телесне масе и висине, потребно је објективизовати фебрилност, прецизним мерењем адекватним топломерима према узрасту детета. Појава ноћног презнојавања је такође знак који може бити физиолошки, јер родитељи често претопљавају своју децу, поготово у нашој средини, али у исто време представља један од симптома малигних болести. Наведене тегобе, на које је неопходно обратити пажњу током узимања анамнезе, спадају у „Б симптоме“: фебрилност без јасног фокуса инфекције, губитак телесне тежине, малаксалост и ноћно презнојавање.

Дијагностика педијатријских малигнитета

Када се постави сумња на малигну болест код детета, започиње се сложен дијагностички процес, који није униформан, већ се на основу анамнезе и клиничке слике усмерава према одређеном малигнитету.

Лабораторијске претраге укључују крвну слику, биохемијске анализе из крви, урина, ликвора, туморске маркере, одређене имунолошке и вирусолошке анализе, проширени коагулациони статус, као и цитолошки преглед аспирата коштане сржи, ликвора и туморског ексудата.

Радиолошке претраге су, поред лабораторијских, неопходне у дијагностици малигних болести, не само у смислу локализације тумора и степена његове захвећености околних структура, већ и због правилног одређивања стадијума, односно процене раширености болести. Радиолошке методе, које се користе у дијагнози педијатријских малигнитета су: радиографија (РТГ), ултразвук (УЗ), контрастна мултислајсна компјутеризована томографија (МСЦТ), нуклеарна магнетна резонанца (НМР), радиоизотопска сцинтиграфија, позитронска емисиона томографија (ПЕТ скенер). Максимално се избегава прекомерно снимање и оптимизује се начин радиолошког праћења одговора на примењену терапију, јер су савремене студије указале на повећан број малигнитета код деце која су претходно била изложена x-зрачењу.

Лечење малигних болести код деце

Важно је истаћи да је успех излечења малигнитета код деце изузетно велики, много већи него у популацији одраслих. Стопе преживљавања, наравно, пре свега зависе од типа карцинома, али и од фактора као што су капацитети система здравствене заштите, здравствене културе, али и од пратећих социо-економских чинилаца. У прилог томе говори податак да у високоразвијеним земљама света стопа преживљавања достиже чак 84%, али да је она у порасту чак и у појединим деловима света који имају слабије развијене ресурсе, само уколико постоји локална и међународна подршка у овој области.

Са историјског аспекта, прва терапијска опција у лечењу рака је била хирургија, која и данас заузима значајно место, како у дијагностици, тако и у лечењу. Прва хемиотерапија (ХТ) је примењена 1940. године. Цитостатици су различите групе лекова са другачијим механизмом дејства на ћелијски циклус и функције малигно измењене ћелије. Радиотерапија (РТ) је део лечења од 1950. године, са применом различитих доза зрачења у односу на врсту и локацију малигне болести. Прва трансплантација матичним ћелијама хематопоезе је учињена 1960. године. Најновији терапијски модалитет, у виду имунотерапије, који је у примени од 2010. године, на основу прелиминарних резултата текућих студија остварује велика очекивања. Трајање лечења такође зависи од дијагнозе основне болести и степена њене раширености, као и процене одговора на већ примењену терапију: нпр. леукемије се лече око 2 године, док се већина солидних тумора лечи у просеку око 6-9 месеци. Могући исходи су: комплетно излечење, болест под контролом (парцијалан одговор на примењене модалитете лечења), рецидив (поновна појава болести након излечења), прогресија болести (пораст туморског реста, који је претходно био под контролом) или метастатски процес, терминална фаза и смрт.

Текст на основу извора уредила Тијана Стојшић, медицинска сестра

Извори:

http://www.zdravlje.org.rs/index.php/lat/aktuelne-vesti/733-medjunarodni-dan-dece-obolele-od-raka-2019

https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0369-1527/2014/0369-15271402001L.pdf