14.новембар – Светски дан борбе против шећерне болести

Дијабетес (шећерна болест, diabetes mellitus) је једно од најраспрострањенијих хроничних болести савременог човека.

Код шећерне болести организам или не прозводи или неадекватно користи хормон панкреаса инсулин. Инсулин контролише концентрацију шећера (глукозе) у крви и количину шећера који се апсорбује у ћелијама. Ова болест оштећује мале крвне судове бубрега, срца, очију, нервног система и капиларне мреже на периферији. Зато нелечен дијабетес значајно повећава ризик од настајања срчаног и можданог удара, болести бубрега, слепила и оштећења периферних нерава. Срчани и мождани удар су два до четири пута чешћи код особа са дијабетесом. Учесталост ове болести расте сваке године и данас је на седмом месту по смртности.

Постоје три типа дијабетеса: тип 1 (јувенилни или инсулин зависни), тип 2 (инсулин независни) и гестациони дијабетес.

Сматра се код дијабетеса тип 1 (јувенилног) аутоимуни процес напада бета ћелије панкреаса које луче инсулин. Узрок овог аутоимуног процеса је вирусног порекла и најчешће се јавља код деце. Код старијих настаје као последица немогућности ћелија панкреаса да производе инсулин.

Дијабетес тип 2 је најчешћи облик дијабетеса. Чешћи је код гојазних због инсулинске резистенције као и код особа са генетским оптерећењем (тј.код особа које су у породици имале неког болесног од дијабетеса тип 2).

Гестациони дијабетес је трећи тип дијабетеса и јавља се током трудноће. Обухвата око 5% трудница. Хормонске промене у другом стању могу утицати на појаву резистенције на инсулин.

Симптоми хипергликемије (повишеног нивоа шећера у крви) могу бити у виду умора, појачане жеђи и апетита, губитка тежине, слабог и мутног вида. Симптоми хипогликемије (сниженог нивоа шећера у крви) могу бити појачан апетит, знојење и дрхтање.

Дијагноза се успоставља уз помоћ теста оптерећења глукозом (OGTT) и одређивања гликозираног хемоглобина HbA1c (тзв. “тромесечног шећера у крви”).

Лечење дијабетеса тип 1 (инсулинзависног) је искључиво инсулином. Постоји већи број инсулинских препарата који се разликују по времену почетка дејства и дужини деловања. Уз инсулинску терапију, неопходна је здрава исхрана прилагођена природном балансу инсулина, контрола телесне тежине и повећање физичке активности.

Дијабетес тип 2 (инсулин независни)може бити контролисан великим бројем пероралних препарата као што су: метформин (Gluformin, Glucophage), деривати сулфонилурее(Аmaryl) који се најчешће користе, као и многи други лекови.

Због бројних компликација до којих нелечени дијабетес може довести, од изузетног значаја је адекватно лечење од стране интернисте и редовно контролисање шећера у крви.

Текст на основу извора уредио др Милош Свирчев, Општа болница Панчево, одељење за пријем и збрињавање ургентних стања

Извор:Интерна медицина за студенте медицине, Катедра интерне медицине Медицинског факултета у Београду